dosao je kraj druzenja ovde. nema vise smisla. mnogo sam zavolela ovaj moj kutak jer sam ga tako pazljivo pravila da lici na mene i da se tu osecam kao kod kuce. na neke svoje tekstove sam izuzetno ponosna, neke bih najradije obrisala, al nek ostane sve kako je i bilo. druzimo se na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme, pod nekim drugim imenom. nadam se da ce kraj jedne blogerske ere znaciti i pekretnicu i u rl, videcemo tek. u svakom slucaju, aj cao.
svako ima svoje demone. i ako se ti ne boris protiv svojih ja nemam ni jedan razlog da ne pustim svoje da rade sta im je volja. ako ti ne odrzis svoje obecanje zasto i ja ne bih prekrsila svoje.
i tako mi se slomi srce jednom, pa drugi put, pa treci...
stvarno ne mogu vise.
razmatram to samoubistvo.
ili neki nestanak bez traga.
dosta mi je svega.
ne pronalazim razlog da se probudim i ustanem.
muka mi je.
jesam li vec rekla da ne mogu vise.
zao mi je.
osecam se sve jadnije i jadnije.
mucnina
nisam odavno, no sad mi se nesto skupilo:
da ne idem dalje, vise je nego dovoljno
taman sam se ponadala boljem...
mrzim sto moram da jedem govna zbog toga sto nekome dugujem nesto
mrzim sto moram da jedem sopstvena govna
generalni hejt za mene
i moje izbore i odluke
"The only mistake there is, is a mistake you don't learn from", Joel Kramer
Najvise me to nervira kod sebe, sto se s godinama ne menjam, istu pricu vrtim i pre tri, i pre sedam i pre deset godina. sa manjim varijacijama. sa nekim novim desavanjima. al istu pricu vrtim i prevrcem i ponavljam godinama i godinama i godinama, na potpuno isti nacin, jedva da red reci menjam. strahota jedna. prvi uvid u ovu katastrofalnu cinjenicu dozivela sam kada sam slucajno naletela na pesmu koja je o meni napisana pre tacno deset godina. apsolutno lici na mene danas kao sto je licila i tad. nisam se promenila ni za dlaku. nigde napretka, nigde transformacija, nigde poboljsanje, nista, ista ja ja. drugi put me klepilo po licu kad me prepalo neko proslo online poznanstvo. pa sam pocela nesto da razmisljam o tim svojim online poznanstvima i skontala da posle nekoliko godina opet vrtim i prevrcem iste price, posle dosta godina jos uvek sam na mestu na kom sam bila, ni korak nisam mrdnula napred, ukopana u istoj tacki. zgrozila sam se kad sam uporedila neke svoje mailove od pre xy godina i danas. kako je moguce da se godinama desavaju razlicite stvari, da nekako sve vreme imam utisak da nesto radim i da idem napred, a da se u stvari ne menjam uopste? pa vreme je, krajnje je vreme...
ponekad, i samo ponekad, bih volela da je ovaj zivot prava linija
koliko je tesko ziveti i pustiti druge da zive. nista lakse i nista teze
dosadilo mi je vise da moljakam i prosim za malo ljubavi i kad sam kriva i kad nisam kriva.
"jel mozes da me ne gledas?"
"mogu."
generalno ti odnosi sa ljudima mi nikad nisu bili jaca strana. a posto sam i sama covek ne odnosim se najbolje ni sa samom sobom.
uspela sam da naljutim najbolju prijateljicu.
i tako ja napisem kako nemam pojma. a to nemam pojma je toliko ogromno, toliko sveobuhvatajuce, toliko razdiruce i toliko bolno da se cela raspadam od nemam pojama i onda dodje neko i klikne kako im se to svidja. e bas lepo
a bilo je vreme kada smo najiskrenije verovali da je apsolutno nemoguce da se ikada nama nesto ovako desi
sjebala sam sve sto sam mogla sjebati, sve sto je bilo do mene sjebano je. toliko me sve to boli, iz toliko razloga, na toliko nacina, toliko mnogo stvari, da prosto ne mogu vise, ne mogu ni da pisem o tome, ne mogu ni da se borim, predajem se i odlazim u kurac
moj pms jeste uragan besa i neuracunljivosti. zbog frustracija raznim stvarnima kao sto je nemogucnost kupanja u rodjenoj kuci nedelju dana mozda preterano reagujem usled drugih frustracija, al zar sve moram da se objasnjavam i crtam a i onda da me se ne razume. eto, samo malo razumevanja trazim, za palost, za bes, za stres, za plakanje, za vikanje, za bubice sve od kojih su neke i alieni, pa sta, za frku oko skole, oko druge skole, oko kuce, za nedostatak snage, za slabost, za sedenje i gledanje u prazno, za neznanje sta da radim, za nemogucnost da uradim ono sto treba, za losost, eto makar malo razumevanja i tolerancije.
no, prekasno je, reci su vec recene, sto je ucinjeno ucinjeno je.
jos kao maloj Mrtvi, a ko bi me drugi mudrome i naucio, dao mi je pripovetku ivana cankara soljica kafe. i svaki put kad je procitam placem ko kisa. i jos kao jako mala naucila sam lekciju. ni milion izvini, ni milion lepih, najsladjih reci ne mogu ispraviti tu jednu ruznu koja povredi. glavom znam, srcem znam, jezikom ne znam. i sad mi nista ne vredi. i sad mi ne preostaje nista nego da potonem jos malo jer nece ni da me se zagrli, ni da razgovara sa mnom, nista. a ne znam vise ni sta bih rekla kad u meni nista u redu nije.
nemam odakle iscupati ni zrak vedrine. sve sam pogresno uradila od onog trenutka kad sam dobila onu desetku, sve sto sam mogla da uradim pogresno uradila sam.
iz filma Dolls
blejim vec nekoliko sati ne radeci nista. ni jedna jedina recenica da izadje iz mene. ne vredi, jutro je moj deo dana i kad mi uzmes jutro poremeti mi se ravnoteza i mnogo je teze. a i drma me pms. a i mnogo je vruce. a i istrosila sam se juce, ponestalo mi reci u vokabularu, vrtim iste, prevrcem prezvakano, imam koncept u glavi al nikako da iz glave izadje nesto konkretno, slovo, rec, recenica, pasus, strana, poglavlje...bukvalno blejim, mozak odbija da radi. beeeeee
neizvesnost grize.
dobili smo jutros tortu. za par dana nam je godisnjica prvog braka. 4 godine. a kao da je juce bilo. bukvalno. u svakom pogledu. cudan mi je taj osecaj skroz. kao cetiri godine u braku, sedam, hej ne verujem ni kad napisem, sedam godina zivimo zajedno, zvuci nekako...bas zastrasujuce. a nije. jer kao da je juce bilo. bukvalno. sve. prvih dana mi je kupio knjigu i nam je kupio svesku. na koricama sveske je sat i pise "time is". a on je napisao stopped. jebem li ga, kako je time uspeo stvarno da zaustavi vreme ne znam, al vreme poslusno stoji. ili smo Mi zaustavili vreme. moracu da opsujem jos jednom, ali jebeno cudan osecaj. uopste ne mogu da se odrazim i da se opisem. ustvari uopste ne mogu ni da definisem osecanje osim kao cudno. samo je tako nekako...kao da nije. u dobrom smislu. zivot je stvarno...tako nekako desava se sam od sebe, iz trenutka u trenutak, tako je nekako...nezaustavljiv i spontan i nezavistan, tako nekako...tece, a stoji, tako je...svakodnevan.
prvi put ove godine i na njemu i na sebi primecijem starenje. i to je tako cudno u redu, a nije, jer osecaj je isti kao pre deset godina, i pre sedam, i pre cetiri.
i nemam pojma, eto.
eksplodirace mi glava. drugi naucni rad iz dve potpuno razlicite oblasti, doduse bar iste nauke, za mesec dana. aaaaaaaaaaaaaa
preminuo mi je bojler. a prljavi sudovi su sami poceli da izlaze iz kuhinje i setaju po kuci. a najbolja terapija za ovaj mentalni stres mi je neuroticno kuvanje. otpisano.
posle pisanje izvestaja...
pa bubacenje.
pa jos jedan izvestaj.
pa jos jedan rad.
i sve do oktobra.
a posle? posle tek pocinje....
pre dva dana sat vremena na prostirci i sve je odjednom bilo u redu, bas kako treba. juce sam 6 sati provela na prostirci i nista nije bilo kako treba. mnogo je.
literaturu ne mogu ocima da vidim.
a ceka me seminarski.
i gomila knjiga postaje sve veca. obavezna i dodatna literatura.
i sve do oktobra.
a posle? posle tek pocinje...
a nekad sam tako volela da citam i bila zavisna od knjiga,manicno sam ih kupovala, a raj sam zamisljala kao biblioteku. kada cu sledeci put procitati roman? hoce li ikada opet doci srecna vremena?
oko mene razbacani papiri. socijalna. pedagoska. joga.
po kuci razbacane stvari. prasina. sudovi. odelo.
po glavi razbacane misli. da li. kako. ko.
po utrobi razbacana osecanja. bes. ceznja. razumevanje. depresija.
po telu razbacani znaci. suva koza. bubuljice. visak dlaka gde ne treba da ih ima, manjak tamo gde treba.
a ja sedim u sredini svega, vrtim kanale na tv-u, trazeci sto gluplji, koji me nece dotaci, i cupam kosu. danima
a vreme prolazi.
ima li ko budilnik?
ugojila sam se. i ne svidjam mi se. hocu ponovo da budem mrsavica. necu da budem "taman".
zaredjala su se jutra kad se lose budim. dobro se znamo taj osecaj i ja. kad ne mogu da pronadjem smisao. kad ne mogu da pronadjem razlog. kad sve sto treba da uradim tog dana cini se daleko i tesko, a sve sto se desilo juce eonima daleko i nestvarno. kad stvarnost nema ukus i kvalitet stvarnosti vec bunila nekog. kad moj zivot protice negde mimo mene, tacno pored, tik pored mene, da mogu da ga gledam, osecam, posmatram, ali nikako i da ucestvujem. onda sednem za komp da se iskuliram. skuvam kafu. jedem. lose misli zamenjujem pozitivnima. trudim se da postanem svesna neke obaveze i njene vaznosti u datom trenutku i obavim je. sve teze ide. vreme sve vise prolazi pored dok ja stojim. mogu bukvalno da vidim kako tece. u toku dana odagnam malo sve to, nastimujem se da vibriram pozitivno, nateram se da uradim po nesto, ali nisam to ja od pre nekoliko dana, daleko sam od toga. iz faze besa prelazim u fazu apatije. gravitacija cini svoje ako nemas stav. da, preko dana je malo bolje, pricam, smejem se, otvorim se, smirim se, aktiviram se, ali jutra...ne mozes sebe prevariti ujutru kad tek otvoris oci i kad ti je mozak cist, a dusa gola.
Prvi put u svom, ne bas kratkom i prilicno sadrzajnom zivotu, imam iskrenu, duboku i nepokolebljivu zelju i nameru da se nekome osvetim. Inace nisam osvetoljubiva. Verujem da univerzum sve to na kraju dovede na svoje. Zlopamtilo jesam. Ako mi predjes crtu. Sto je mnoooogoooo tesko. Ali broj izvrsenih intervencija nad osobama koje su mi nanele neko ili nekoliko zala je nula. Zero. Nada. Onda mozete da zamislite koliko je taj neko....pa mislim da jos nisu ni izmislili rec za to. U svakom slucaju bolece, mnogo ce boleti. I sto je najgore jedva cekam.
I trudim se, i trudim se, i trudim se da budem bolja, da postignem sve, da ne zapostavim, da odrzim, da budem pozitivna, da ispunim, da ispostujem, da uradim, da postignem, da uspem,i trudim se, bas se svojski trudim, kao sto se odavno, bas odavno nisam trudila, sa puno ljubavi i volje, sa puno 'mogu ja to' i optimizma, sa puno motivacije i razloga, sa puno borbe, bas se trudim. I opet ne valjam.
MRZIM, MRZIM, MRZIM
I NE ZNAM JE. I NECU DA JE NAUCIM. TRAZI SE NEKO KO ZNA STA SA PODACIMA. GRRR
"Onaj što je juče umro je rekao: "Kada shvatimo da samoća nije ono najgore, već bude previše kasno. Ništa nije gore od previše kasno..."", Djole the Faca
Usamljenost je strasna stvar.
Verujete li da je postojala zena koju je varao muz. Godinama. Sistematicno. Iz dana u dan. Prvo samo sa jednom zenom. Pa je svoje vanbracne avanture prosirio, poceo je da menja ljubavnice. Jedna, druga, treca, peta, smenjivale su se, ali uvek ih je bilo. Ona je bila uz njega. Kako je znala i umela. Suzama, snagom, histericno, s razumevanje, pokusavala da ga prihvati, pokusavala da ga promeni, pricom, vikanjem, suzama, svadjama, uslovljavanjem, pretnjama, trpljenjem, cekanjem da ga prodje, osvetom, pokusajima da se dogovori, tetosenjem, pokazivanjem ljubavi, izlivima besa, svime cega je mogla da se seti i svime sta je osecala u svojoj dugogodisnjoj patnji. Jedna stvar ju je sve vreme drzala na nogama. Znala je kakav je on, sustinski, istinski, u dubini, u istini svoga bica, znala je kakav je bio pre nego sto je poceo da je vara, znala je kakav moze da bude i verovala da ce se promeniti, da ce jednog dana shvatiti, da ce prestati, da ce sesti, zamoliti je za oprostaj, reci joj hvala, i stvati pored nje da se bori zajedno sa njom dalje kroz zivot, i da ce ziveti srecno do kraja zivota. Toliko ga je volela da ga je negovala i tesila kad ga je jedna od ljubavnica povredila i ostavila. Kuvala mu je cajeve i supice i spremala da jede kad je bolestan od tuge za drugom ljubavnicom lezao u krevetu. Radila je i izdzavala ga dok je on svaki dinar do koga je dolazio trosio na druge zene. Ukljucujuci i novac koji je uzimao od nje. Trebali su mu meseci da zameni sijalicu u kuci, ali kad god bi ga neka od ljubavnica pozvala telefonom i rekla da joj treba bilo sta odmah bi skakao iz kreveta i trcao da ucini sta god je bilo potrebno. Ma koliko ga zena molila da usisa ili da joj pomogne nesto po kuci on je bio slomljen, bolestan, umoran ili neraspolozen, ali kad bi telefon zazvonio i ljubavnica trazila nesto iz drugog grada, to je istog sekunda bivalo uradjeno. On je video njenu patnju. I tvrdio je da je razume. Ali da on njoj u stvari ne radi nista. Nista lose. Tvrdio je da je razume i nista nije menjao. Obecavao je da ce da se promeni i nista nije menjao. Obecavao je vise puta dok bi ga negovala jer mu je neka slomila srce da je to poslednji put. I nista nije menjao. Ni ona nije bila cvecka. Svetila mu se tako sto je i ona njega prevarila par puta. Prosipala bi bujicu najruznijih reci na njega. Na ivici besa i razuma govorila je takve gadosti da ti se najezi svaka dlacica na telu, takve grubosti, uvrede i grozote koje bi retko ciji mozak mogao da smisli uopste, a gotovo niciji stomak da svari. I tako su stvari trajale. Mesecima. Godinama. On je njoj oprastao reci, ona njemu dela. On je voleo nju, ona je volela njega. On nije voleo nju, ni ona nije volela njega. Najdublje, najcvrsce i najiskrenije voleli su se. Problem je bio u tome sto oni odavno vise nisu bili oni.
Prica je skoro istinita i moja. Trazi se srecan kraj.
Umetnost ili Zivot? On pristaje da umre zarad umetnosti, ona je spremna da se odrekne svog vrhunskog dela zarad njegovog zivota. Simpaticno. S obzirom da je u pitanju film, draze bi mi bilo da ga je ubila, bilo bi poeticnije, uzvisenije, smislenije. Da je u pitanju zivot izabrala bih bas ovakav kraj, pateticniji, ljudskiji, smisleniji. Nisam greskom dva puta napisala smislenije/i. Zivot pobedjuje. Zivot je vrhovna vrednost. Uzviseniji od bilo cega. Bilo ciji zivot. Bilo kakav zivot. Zivot ne treba da bude zrtvovan zarad bilo cega. Nista nije vredno ljudskog zivota. Sa svojih trideset godina prilicno se slazem. Sa svojih dvadeset mislila sam da ima toliko mnogo stvari vaznijih od zivota samog. Domovina. Napredak. Sloboda. Umetnost. Toliko toga vrednog za umreti za. Danas mi je samo jedna situacija diskutabilna. Ipak sam navijala da ga ubije. Idealista u meni je navijao za Umetnost. Za Ideju.
Nije odlican, ali je dobar. 3/5 Preporucujem.
Slusam pasmu Beyonce na repeat vec podugo. Predugo. Precesto. Kao kad sam bila u srednjoj i plakala na Onu Balasevicevu. Patetika. Krajnja. Jos malo cu mi se smuciti pa cu prestati.
Od FESTa nije bilo nista, sticajem okolnosti. Odgledala sam dva filma: Cuvari noci - mogla sam i da ga preskocim, ima par blistavih trenutaka, ali je inace...fali mu svasta i Kada deca postanu roditelji koji je predivan i prelep i preporucujem, divan je na toliko nacina, a najdivniji na tom nekom emotivno - ljudskom planu, toliko slavi zivot da nisam mogla da zadrzim ni suze ni smeh, divan je kao i sam zivot.
Juce mi je bio zadnji radni dan. Od danas vise ne radim. Nezaposlena.
Cekam Luconosu.