Meni je ovo mnogo strasno. Jezivo mnogo strasno.
Bitno je da ce se odrzati zurka "Volim devedesete".
Deja vu
Koliko sam juce bila ok, toliko danas nisam. Stigao je novi krevet. Cisto ravnoteze radi u tom trenutku je pocela da curi voda iz bojilera. Ova kutija sibica je prokleta. Ponovo se osecam siromasno. To samo znaci da su mi zelje vece od mogucnosti. Trebalo bi da naucim da pricam. Trebalo bi da naucim da cutim. Letu Stuke su na repeat. Lose navike su na repeat. Umem da zivim sama i lepo mi je tako. Ne znam da li vise umem da zivim u dvoje.
Hajde da me vidimo sad.
Ja bih uzasno volela da sam jednostavna. Da mogu to. Da sam mogla to. Zavrsiti faks. Zaposliti se pristojno. Voleti samo jednom. Udati se. Roditi decu. Ziveti u mirnom provincijskom gradu. Mirna. Ziveti zivot svojih roditelja. I biti srecna u tom malom svetu. Volela bih ponekad da nemam taj gen prokletstva svog oca. Da sam dobra devojcica kao moja mama, kao sto je mama oduvek zelela da njena devojcica bude. Da ne zelim iskusenja. Da ne zelim razlicito. Da ne zelim svasta. Da mogu mirno utabanim stazama, po vec prepisanim receptima za srecu i spokoj. Da se radujem normalnom. Nekad jako zavidim tim dobrim devojcicama koje sam ceo zivot prezirala i od cije sam sudbine ceo zivot bezala. Jer rodjena sam kao jedna. I vaspitavana da budem jedna od njih. Ali, eto, na moju srecu ili zalost gen djavola je uvek bio jaci. Zelja za slobodom. Zelja da se proba sve. Pa makar bilo i naopako. Zelja da se pobegde sa utabanih staza u one zabranjene, pa makar bije i pune trnja. Zato sam i izabrala zivot kakav sam izabrala. Pun nemira. Njega. Onog koji verovatno odskace od svega sto su roditelji ikad pozeleli za mene. Zato sto lici na mene. Zato sto masi utabane staze, pa makar gazio i po ekserima, kaljugama i strnjistima. Da bi nasao put koji je samo njegov. I ja verujem u njega. Verujem da kao sto sam ja posle lutanja pronasla put koji je samo moj, da ce i on, iako je zalutao pronaci na kraju put koji je samo njegov. Zato sam valjda i ostala sve ove godine. I iako ponekad jako zavidim tim devojcicama i zenama sa savrsenim zivotima bez mrlje i greske, iako zavidim na jednostavnosti i miru i odsustvu duboke tuge i gorcine, iako bih ponekad volela da budem takva da znam sta je ispravno i dobro, da budem srecna sa stvarima koje prilice, da ne zelim uvek nesto vise, da me razni grehovi i razne gladi ne proganjaju, da budem normalna i neosudjivana od okoline, da ne moram da patim sto se osecam razlicito, iako im ponekad zavidim nisam sigurna da mi nije cesce drago sto sam ovakva. Nespremna da prepolovim svet na pola, nespremna da prihvatim da ja nisam normalna, nespremna da se odreknem gladi, spremna da podnesem zrtve za svoje naopako i srecna sto imam nekog ko to naopako razume i ima dovoljno snage i hrabrosti da me ovako naopaku voli i podrzi, a da ne pobegne glavom bez obzira. I koliko god da se ponekad pitam sta nije u redu sa mnom, zasto sam ja ovakva i zasto bas ja moram da budem naopaka, koliko god da ponekad razdiruce boli drago mi je sto sam ovakva. Lazem. Odmah bih se menjala sa njima,da mogu da budem srecna u njihovim zivotima, da ne preispitujem i ne razmisljam mnogo vec rado prihvatim zivot kakav se vec generacijama zivi u mojoj porodici. Sutra cu biti ok. Ili mozda prekosutra. Jednog dana u svakom slucaju.
I bas u trenutku kad mi se cini da treba da donesem jednu od najtezih i najvecih odluka u zivotu, kad se lomim i dvoumim u mraku i magli, kad kao ping pong loptica jurim od jednog do drugog izbora svakih nekoliko minuta ili sati, kad patim ne osecajuci stomakom sta je pravi, odnosno u mom slucaju praviji, jer se sve cini pravim, izbor, u tako jednom trenutku pokusaja da donesem zivotno vaznu odluku, koja nece uticati samo na moj zivot, klinac koga slucajno upoznajem jedne prilicno lude i prilicno pijane noci u gradu mi preporucuje film Mr. Nobody, film koji govori o tome koliko izbori koje pravimo u zivotu odredjuju tok naseg zivota. Slucajnost ili ne? Znala sam da ne treba unapred da citam kritike i pohvale filma koji planiram da gledam, tu pogresnu odluku sam napravila ovaj put. Sigurna sam da bi mi film bio mnogo bolji da nisam unapred procitala da je mnogo dobar i ocekivala previse. Film traje nesto preko dva sata i drzi paznju. Nije genijalan, ali je dovoljno dobar. Nije previse pretenciozan, nije previse patetican i emotivan, nekako je umereno sve. Mozda cak i previse umereno. Manipulisuci nekim cinjenicama pozajmljenim iz fizike, film razradjuje ideju na koje sve nacine nase i tudje odluke uticu na nas zivot i sta se desava nakon nasih izbora. Glavni lik u filmu zivi vise svojih paralelnih stvarnosti koje su vrlo razlicite u zavisnosti od odluka koje je donosio u trenucima. Ova ideja mi je vrlo bliska. Licno, oduvek verujem da negde postoji neka paralelna stvarnost u kojoj imam relativno miran provincijski zivot sa brojem dva. Cak mogu i da zamislim kako izgledamo kroz desetine godina u toj stvarnosti. Za cudo, sa brojem jedan nemam takve asocijacije. Iako sam patila za njim desetak godina nikad se zaista nisam pokajala zbog odluke koju sam donela i i tada i sada sam sigurna da je to bila prava odluka zbog koje nikada, ni u najtezim trenucima u svom zivotu nisam zazalila. Sa brojem dva sam imala dve velike odluke. Za prvu mi je trebalo nedelju dana suza da je donesem. U jednom trenutku odluka je dosla sama i nikada se nisam pokajala. Znala sam da je to to. Drugu sam donela brzopleto. I pokajala se. Mnogo puta. Zato se valjda i tesim tom paralelnom stvarnoscu. Sa brojem tri situacija nije tako cista. Donela sam mnogo odluka i skoro ni za jednu nisam sigurna da li je ispravna ili pogresna. Sa ove tacke gledista. Iz te perspektive su mi se cinile uglavnom ispravne. Verovatno i jesu bile. Valjda zato sto ih nisam donosila svesno i polako nego nekako u bunilu i, uglavnom, boli i gotovo uvek ne razmisljajuci, fakticki i ne donoseci je jer mi se nije cinilo da biram i da imam izbor, odluke su vise zivele mene nego ja njih. I sad je vreme za jos jednu. Ovog puta razmisljam. Ovog puta cekam da osetim.
Sranje sa tim odlukama je sto je zivot samo jedan i vreme tece samo u jednom pravcu. Nema mogucnosti ispravke. Nema probas malo jednu, pa drugu pa vidis, neke odluke prosto moras da iseces. I nikad da ne saznas sta bi bilo kad bi bilo da si izabrao drugacije. I onda je pritisak da doneses pravu odluku nepodnosljiv. Jer imas samo jednu sansu. Sta ako doneses pogresnu? Sta ako se pokajes? To je veliko sranje sa izborom.
Ja sam odluke uglavnom birala stomakom. I tako je bilo najbolje. Uvek. Neka dubina mog bica je uglanom znala sta je dobro za mene. Kad sam ih donosila stomakom bile su prave i nikada se nisam pokajala. Kad sam donosila srcem ili glavom nastajala su sranja. To su te odluke za koje ni dan danas nisam sigurna.
Velike odluke sam donosila uglavnom ne shvatajuci ih suvise ozbiljno. Udaja? Moze, uvek mogu da se razvedem. Profesija? Moze, uvek mogu da promenim, cak sto ih vise promenim bolje je i lakse cu odluciti sta je ispravno za mene. Jedinu odluku koji shvatam 100% ozbiljno u zivotu jos nisam donela, a to je pitanje dece. Tu nema probe, nema promene, nema 'e sad vise necu, hocu nesto drugo', nema predomisljanja. Da sam i neke druge stvari shvatala toliko ozbiljno verovatno se nikad ne bih udala, recimo.
Sto si mladji to su izbori laksi. Sto vise imas vremena da ispravis stvari to vise imas prostora za gresku i lakse je. Sa godinama su pritisci sve veci i sve teze je.
Jedina odluka koju sam donela je da cu dati sebi dovoljno vremena da odlucim, da osetim stomakom sta je to sto zelim i da li uospte moram da biram.
Ako vam nije dovoljno tesko u zivotu pogledajte film.
Ja tu monogamiju/monotoniju ne mogu. U stvari mogu, naravno da mogu, ali ne zelim. Zivot je suvise kratak i suvise saren da bi se ogranicavali. A ja sam suvise takva kaKva jesam da bih isla protiv sebe. Monogamija je dosadna. I ubija. Dvoje koji joj se prepuste. Monogamija je smrt. Prevazidjena smrt. Gadim se na potrebu da se drugo ljudsko bice i telo poseduje. Posmatra kao vlasnistvo. Ja ne mogu to. Mrzim kad neko zeli ekskluzivno pravo na mene. Prezirem kad neko zeli da budem njegova i samo njegova. Toliko sam naucila o sebi. Ja to ne mogu i ne zelim.
Godinama sam u monogamnoj vezi. Zato sto, zaboga, mog partnera povredjuje kada ga ja "prevarim". I ja iz postovanja prema njemu idem protiv sebe i ne varam. Da ne bih povredila. Za to vreme on sve te godine sebicno i beskrupulozno povredjuje mene. Svakoga dana, iz dana u dan. I ja sam to trpela. Taj odnos neravnoteze. I to je dovelo do toga da postanem veoma besna, gorka i nezadovoljna zena.
Ja sam nekoliko puta u zivotu volela. Tri tacnije. Ako racunamo samo te romanticne musko-zenske ljubavi. Sva tri puta su bili izuzetno monogamni muskarci u oba pravca. Prvog nisam varala. On me je ostavio zato sto je mislio da ga varam. Drugog sam prevarila, kao sto sam pre i posle nase veze mnoge druge varala sa njim. On me ostavio zato sto sam ga prevarila. Treci mi je oprostio prevaru. Dve tacnije. Kaze da bi oprostio i sledecu. Ali bi ga povredila. A ja ne zelim nikoga da povredim. Kao sto je on mene godinama povredjivao. Ne zelim ni prema kome na ovom svetu da budem takva. Da toliko bolim nekog. Ali ne mogu ni protiv sebe. Ne vise. Ne posle svega.
Moji prijatelji imaju resenje: radi sta god pozelis samo cuti o tome. A ja to ne mogu. Direktno se kosi sa onim sto jesam. Sa mojom definicijom prevare. Ako mi kazes ili ti kazem to ostaje samo sex sa nekim tamo. Ako precutis ili precutim to je prevara. Ja imam samo jedno "pravilo" u vezi. Ja treba da sam ta koja ce prva da sazna. Od partnera. Sta god da se desilo. Iskreno i otvoreno. Sve dok je tako sve je u redu. Sta god da se desi. Mene bi najvise povredilo da mi se precuti. A sto ne zelis da urade tebi nemoj ni ti drugima. Karma. I zato ja ne mogu da lazem i da cutim. Jer onda sam govno.
Ja sve istrtljam. I gde sam. I sta sam. I s kim sam. I koliko sam. I zasto sam. Ja ne mogu drugacije. Ja mislim da drugacije nije u redu.
Mene niko ne voli ovakvu kakva sam. To sam isto shvatila. Svi ti sto me vole, vole me, ali pod uslovom da me poseduju, da sam samo njihova, dok ne radim ili dok cutim sta radim, niko me ne voli ovakvu kakva zaista jesam.
Ljubav je sloboda. Daj mi slobodu i volecu te do kraja zivota. Nemoj pokusavati da me posedujes, postedi me ljubomornih scena, postedi me muske sujete i ego tripova i bicu tvoja. Jedini nacin da me posedujes je da me pustis.
Nisam sigurna da mogu da prevazidjem sve ove godine. Sedam i po godina urlam: "povredjujes me" i nikom nista. Ok, ja sam kreten sto nisam otisla, sto sam ostala, to smo zakljucili, niko mi nije kriv, ali nisam sigurna da mogu da prevazidjem sedam i po godina neravnoteze, ja sam gusila sebe iz postovanja prema tebi, a ti si...Pa sve suprotno. Mozda bih mogla i da prevazidjem strah od buducnosti, ali ne znam kako da oprostim proslost.
Sto je glupo, jer ja "propovedam" da ni proslost ni buducnost ne postoje, postoji samo Sada i Ovde.
ovih dana ne mogu da jedem i ne mogu da spavam. smrsala sam katastrofalno i ne licim ni na sta. kontantno mi je muka i bukvalno moram da se nateram da nesto stavim u usta jer glad ne osecam. samo taj jebeni osecaj koji ne mogu ni da definisem u stomaku. emocije i raspolozenja me voze ko na rolerkosteru. od beznadeznog placa ujutru, preko osecaja da je jebeno fenomenalno biti ja u podne, do zelje za samounistenjem nocu. posle jako dugo vremena imam dovoljno vremena i prostora da budem sama sa sobom i suocim se sa sopstvenim demonima. konstantni nemir. kaze da placem jer su mi zelje i realnost u sukobu. ja kazem da placem jer su mi zelje u sukobu sa zeljama. realnost je sasvim u redu. moje zelje su moji demoni. zelim suprotne stvari i iz stanja u stanje zelje se menjaju i cine me nesrecnom jer konstatno imam osecaj da sam u neskladu i raskoraku sama sa sobom. kako god okrenes. u krizi sam i ne mogu da pronadjem resenje. jebeni zakasneli pubertet. mnogo psujem. i kad sam srecna i kad sam nesrecna. ono sto me tesi je sto teorijski i malo prakticno znam sta posle kriza. nadam se samo da cu imati vremena i prostora da se upoznam i nadjem resenje za sebe. pa onda takva nastaviti dalje. u nekom pravcu. ali ovo sad, to moram sama. odluciti. sta sam. i ko sam. kakva sam. da li cu. i s kim cu. kuda cu. kako. moram prvo prihvatiti sebe da bih izasla pred druge sa zahtevom da me prihvate takvu kakva jesam. mislim da je ovo najbolja stvar koja mi se desila u poslednjih jako mnogo godina. prva prava prilika. da postanem. da stanem. da budem. da napredujem u sebe i iz sebe. iz mi u ja. hvala.
Sedim, dvoumim se i razmisljam koliko dugo nisam napisala nista iz stomaka. Mnogo dugo.
Pre par casova me neko pitao cime se bavim van posla. Ne postoji zivot van posla, odgovorila sam mu. I ok jesam ja u tom svom poslu dobra i volim ga mnogo i imam jos mnogo, da ne kazem neograniceno mnogo, prostora da rastem i razvijam se u njemu, ali me porazila cinjenica da u mom zivotu gotovo da ne postoji nista drugo van posla. Cak ni kuca, i nju sam iz raznoraznih razloga eliminisala.
Upravo sam shvatila da se gusim u tom svom zivotu, neslobodi, kavezu u koji sam sama sebe strpala isto vise razmisljam sve vise se gusim. Samo ne znam da li da menjam situaciju ili sebe.
Vec druga nedelja prolazi od kad sam pogledala par filmova na FEST-u o kojima sam htela napisati po koju, ali... Uvek neko ali.
Nije vreme ranije bilo drugacije, niti su drugi ranije bili drugaciji, u ono vreme za kojim ceznem, vreme jednostavnosti, kad je jedna recenica resavala sve, promenila sam se ja. I gusim se.
Malo sam depresivna. Pre neku noc razgovarali smo o smrti i u skladu sa tim razmisljam o smislu vec nekoliko dana. Cini mi se da moram da resim to pitanje pre nego sto nastavim dalje. Da bih resila moram da pisem. A pisala nisam odavno.
Malo sam depresivna. Od prosle subote osecam se kao prostitutka. Prodajem svoje usluge. Ponekad ljudima koji su mi antipaticni. Ponekad se cenjkam oko svoje cene. Naplacujem svoje usluge po satu. I nije do posla koji jos uvek obozavam. Niti do drugih ljudi koji su ok takvi kakvi su. Do moje glave je. Sve ostalo je u redu.
Bicu ocajan roditelj. Ako ikada budem. To vaspitavanje mi nikako ne ide. Nisam autoritet nikakav. I ne mogu da kaznim. Kad kaznim vise grize i boli mene nego kaznjenog. I posle grlim i ljubim i mazim i ne mogu da podnesem kad je ljut na mene. I sad imam nevaspitanog macka koji je u pubertetu. I ko i svaki decak u pubertetu apsolutno je nemoguc.
I ove godine nadam se festu, iako su sanse gotovo nikakve.
Sve u svemu i uprkos svemu uspevam ponekad da budem i lose iako je sve oko mene dobro. U mom poslu krize su normalne i deo su rasta i razvoja. Mozda ne bi trebalo, ali nadam se da ce brzo proci.
Ja ne verujem u Nove godine, ali strasno brzo zaboravljam pa zato podvlacim crtu.
Staru godinu cu pamtiti prvenstveno po poslu. U februaru sam pocela da radim posao koji obozavam i godinu zavrsila poprilicno uspesno. Nisam ispunila bas sve, moglo je to i bolje, ali ja sam vrlo zahvalna i za ovoliko i srecna prvenstveno sto radim posao koji volim. Mnogo dobrih ljudi, mnogo pozitivne energije, mnogo otvaranja, mnogo pohvala i potvrda za rad. Mogu samo da pozelim da u sledecoj godini nastavi da ide ovako uzlazno, a ja da obecam da cu dati sve od sebe da radim sto vise na sebi.
Toza. Ljubav. I sve sta ljubav nosi.
Prva Tetovaza.
Nedostatak vatre. To sto je stalo u godinu dana opusteno je moglo da stane u jedan mesec. Ili manje. Mada kad vratim film tako je manje vise godinama. I vreme je da se nesto promeni.
Sredjivanje stana. Sve je lepsi.
Nova prijateljstva.
Koncert Bob Dilana.
Prvi put u mom zivotu mi je neko rekao da sam harizmaticna.
Svima cu nam pozeleti jednu od mojih omiljenih fraza: Da ispunimo godinu zivotom, a ne zivot godinama. Ziveli.
Ne jednom mi je ne jedan covek, u nekim nocima kojih se ni najveci gresnik ne bi postideo, rekao da sam savrsena. Ono sto se ja cesto pitam je: da li sam posle toga u tim zagrljajima hrkala.
Uglavnom nemam vremena za blog. Uglavnom sam dobro pa i nemam neki nagon za pisanjem. Razmisljala sam pre neki dan dok sam se tusirala: kad sa sebe sperem sve tudje probleme, tudje zavisnosti i depresije, tudje bolesti, tudje gubitke i smrtne slucajeve, tudje nesrecne ljubavi i bolesne sujete, tudje siromastvo, tudje lazi i grize savesti, kad sperem sve ljude ja ostanem cista i uglavnom bez problema. Life is good. A i to sto imam problema je konkretno i resivo. Ponekad padnem, al uglavnom se nemam na sta pozaliti. Sve sto ne stima do mene je i promenjivo je. A onda pocne da me progoni secanje na nesto sto mi nedostaje, na jedinu stvar koja mi nedostaje, a na koju ne mogu tako lako i voljno da uticem. Pa onda ta pesma. Kao podsecanje na sve ono sto nemam, a sa cim sam olako navikla da zivim. Kao ruganje. Sa sve mojim imenom u naslovu.
http://www.youtube.com/watch?v=tlhVdPKwupY
„Svi znalci strasti uče nas tome da večna ljubav postoji samo onda kada je osujećena“
Albert Kami
Da je ovaj film rezirao prosle godine neki no name reditelj u prvih deset minuta posle filma upotrebila bih reci "banalno, vec vidjeno, skoro pa dosadno" i zaboravila na film... Ali posto u susretu sa bilo kakvim Autoritetima ja prvo pomislim da je greska do mene, da ja nisam dovoljno pazljiva, pametna obrazovana da shvatim film i da sam sigurno propustila neku duboku misao koju je umetnik hteo iskazati, a moja prostota je nesposobna da to pojmi krenula sam da citam i istrazujem po netu sta mi je to promaklo. Nije mi promaklo nista. Ok, kritika fasizma. Ok, kritika mocni i bogati vs potcinjeni. Ok, kritika kapitalizma. Ok, svi jedemo govna koja nam se serviraju kao najsladje poslastice. Da, Danteov pakao i cudesni svet Markiza de Sada. Shvatila sam poentu, sve ok. Problem je u izjavama da je ovo najsokantiji, najbizarniji, najmorbidniji, najzabranjivaniji, najkontroverzniji film 20. veka.
Da li me je sokirao? Zgadio? Ne, nije me cak ni uzbudio. Odgledala sam ga od prve do poslednje sekunde skoro zevajuci. Gledala sam pornice koji su suroviji i sokantniji od filma. Ja sama u svojoj glavi imam gore slike mucenja u pms-u. Sve sto je u filmu, od seksualnih perverzija, preko jedenja govana, pa do kopanja ociju i odsecanja jezika sam vec videla. Na filmu. Prvo opravdanje je bilo da je film snimljen daleke 1975, pre nego sto su se moji roditelji uopste poznavali, mnogo pre revolucije interneta i sveta kakvog ga danas poznajemo, stvari su se desavale iza zatvorenih vrata, a informacije su bile vrlo ogranicene. U to doba verujem da je film bio zaista veoma sokantan. Na svim nivoima, od najbazicnijeg ljudskog, seksualnog, zivotinjskog, empatickog, instinktivnog, pa do nivoa kritike kapitalizma i potrosackog drustva koje je tek bio u razvoju. Ali i dalje ne shvatam zasto bi taj film bio nekom nesto posebno danas. Posle par dana promisljanja o filmu shvatila sam da je u stvari ono sto je sokanto u filmu moja reakcija na film. Ja bih trebala da budem zgadjena i zgrozena scenama ponizenja, mucenja i svodjenja ljudi na stvari, bizarnom hladnocom likova i atmosfere, trebalo bi da osetim nesto, bilo sta sto nije dosada dok gledam kako nekog siluju, teraju da jede govna i ubijaju, svejedno da li odvratnost ili zadovoljstvo, trebalo bi da imam bilo kakvu reakciju na brisanje ljudskosti u ljudima.
Pazolini je u jednom pogresio. Groteskni i perverzni porivi nisu vise luksuz, privilegija i pravo samo dovoljno mocnih i bogatih, sada su dostupni svima. Sasvim je moguce da mog sina zlostavlja svestenik kome ispovedam grehe i molim ga za oprostaj. Pod uslovom da verujem u tako nesto kao sto je greh i ako ikada odlucim da imam dete. Komsija pored voli zlatni tus i koprofagiju i to ne krije od svoje zene, zajedno uzivaju u zajednickim mastarijama. Komsija sa desne strane voli da ga zena veze za zid lancima, a onda ga bicuje, gasi cigare na njemu, pali mu dlake po telu, sece ga ziletom. I to vise nije nista cudno. O carima interneta da i ne govorimo. Lepota slobode. Kapitalizam koji je Pazolini kritikovao doneo je odredjenu vrstu slobode svima. Koliko je to dobro ili lose ja necu komentarisati. Ja mislim da je dobro i necu ulaziti u dalje rasprave. Sloboda podrazumeva i zlo. I odgovornost. I mogucnost da sadista nadje mazohistu i svi budu srecni. Ja sam uvek za slobodu. Sa druge strane isti taj kapitalizam doneo je to da nam je jedenje govana toliko uobicajena i svakodnevna aktivnost da je vise i ne primecujemo, ne pridajemo joj znacaj, ne da nas ne sokira, neko ne vidimo vise sta je uopste cudno u tome. Svi su toliko slobodni da se gubi empatija sa drugim ljudskim bicem. Jer je i to drugo ljusko bice dovoljno slobodno da je samo izabralo to sto mu se desava i sto zivi. Da li? Da li uvek? Podmetanje izmeta kao najvece vrednosti je uobicajeno. Marketing. Stagod. Grubost, zlo i agresivnost, potreba da se drugo bice omalovazi, povredi, podcini, ponizi, ugnjetava, upotrebi je postala toliko svakodnevna da smo postali neosetljivi i imuni. Toliko smo postali odgovorni za sebe da smo prestali da budemo odgovorni prema drugima. Ne za druge, prema drugima. Svodimo se sve vise na stvari. I uzivamo u tome. Promovisemo to kao vrhunsku vrednost. Upotrebiti i baciti. Novogodisnju jelku, sporet, tv, kompjuter, drugog coveka... Nema tako jasne razlike. Ja, pa ja, zadovoljenje mene i mojih potreba je najveci imperativ. Ma kakve to potrebe bile. I ma po koju cenu. Licno, mislim da zivimo u Pazolinijevoj Sodomi. I da smo oduvek i ziveli. Robovlasnistvo, feudalizam, fasizam, kapitalizam....svako ljudsko ustrojstvo je bilo Pazolinijevo Salo. Zasto mislim da je danas bolje? Zbog slobode. Sloboda da se izive sopstvene fantazije i perverzije oslobadja, ne nuzno na stetu drugog. Da se razumemo, ja nisam za anarhiju ili za krajnji individualizam, sloboda pojedinca je ogranicena slobodom drugog pojedinca, sve je dozvoljeno dokle god je dobrovoljno i na obostrano zadovoljstvo. Samo mislim da nikad ranije bilo koji pojedinac nije bio toliko slobodan, a drugi pojedinac zasticen. Koliko nas to god cinilo oguglalim na svasta mislim da je bitno da izdrzimo slobodu da bi porasli iz nje. U visi nivo slobode.
Filmu na kraju dajem 9/10. Da ste me pitali odmah po gledanju filma ili po citanju analiza po netu dala bih 2-4/10. Posle nekolik dana razmisljanja ocena je ova. Ne zbog sokantnosti, premda je nesumnjivo '75 bio sokantan. Zbog utiska. Zato sto hirurski hladno prikazuje dogadjaje, ne pokusavajuci da kontrolise gledaoca, ne pokusava da izazove empatiju ni za jednu stranu, nikakvo saosecanje, ni emociju, ni za jednog karaktera, ne manipulise, ne kontrolise stavove. Citiracu jednu analizu koju sam procitala: "U ovom filmu Pasolini odlucuje da nas ne stedi krvavih detalja primoravajuci nas da postanemo nemi posmatraci i pronadjemo odgovore na svoje rekcije ... mozemo biti samo nemi posmatraci koji pokusavaju da zaborave, ili mozemo izabrati da to prihvatimo, mislimo, reagujemo, teoretizujemo, ucimo o tome ... on ne pokusava da kontrolise stavove gledaoca. Nasuprot tome, film konstantno otvara mogucnost slobodnog razmisljanja, ni jednog trenutka ne primoravajuci vas da prihvatite ono sto je na ekranu. Ali, zahteva da se suocite sa onim sto vidite."
Ovo je licni blog, ne pretendujem ni na kakve filmske ili bilo kakve druge kritike i prikaze, te stoga ni na kakvu objektivnost, ispravnost ili tacnost i zadrzavam svako pravo daljeg razmisljanja i promene misljenja. Druga stvar koja me je "sokirala" u vezi sa filmom, pored toga sto me film nije sokirao, je to sto me film nije ni uzbudio. Sta se to desilo sa mnom? Sta se desilo sa osobom koja je jedva cekala da inkontinencija nekog muci i ubije u svojim tekstovima, koja je uzivala u tudjim virtuelnim bolesnim perverzijama, sta se desilo sa mizantropom i namcorom u meni, sta se desilo sa besom i mrznjom, sa ogorcenoscu i prezirom? Ne postajem li valjda jedna od onih bljutavo, ljigavo, odvratno pozitivnih osoba koje misle da je zivot lep, pozitivan, srecan, ako ne smislen, onda bar ispunjen malim sitnicama koje radost znace. Sta se desilo sa mnom? Da li je promena koja se desava nuzno dobra? Sta je sledece? Pocecu da volim sebe?
Pre neki dan dok sam se vracala iz prodavnice, i po suncanom, skoro letnjem, danu osecala se pokislo i promrzlo i samo na svetu, razmisljala sam o filmu Closer. Closer je jedan od mojih omiljenih filmova. Zato sto prica o mojoj omiljenoj temi: o Istini i Lazi i nesposobnosti ljudi da podnesu Istinu. I o drugoj omiljenoj temi: Seksu, znacaju, znacenju, preljubi i tumacenjima. Zato sto je film inteligentno ispricana prica sa opstim mestima koja uspesno izbegavaju iskliznuce u banalnost. Zato sto je jednostavno divan. Ali imam ja i druge omiljene filmove, zasto bas Closer uvek pozelim da gledam kad sam sjebana, zasto osetim skoro fizicku potrebu kad sam tuzna da odgledam bas taj flm i isplacem se? I onda sam shvatila. Nasuprot svemu, za mene je Closer vrlo utesan film, umirujuc, kao bromazepam, odgledam ga i poverujem kako ce sve biti u redu i sve ce doci na svoje mesto, karma ce odraditi svoje i svako ce dobiti po zasluzi i sve ce jednog dana biti bas onako kako treba da bude, ispravno. Ima ta jedna scena, te tri recenice koje sanjam vec dugo vremena, tacno tri recenice koje donesu mir.
Svaki dan kao da zivim iz pocetka, kao da mi preko noci neko obrise secanje i pamet, dozivim neku vrstu amnezije i svako jutro krecem sve iz pocetka, novi zivot, bez secanja na juce. I svakog dana desavaju mi se iste stvari, iste stvari me raduju, iste stvari me povrede, iste stvari dovedu od vrha do dna od pocetka do kraja dana. Ko misli da je ovo nameran i ispravan nacin zivota, posledica neke duboke filozofije vara se, to je opis jednog debila koji nece da nauci. A dokle god ne naucis zivot ce da ponavlja lekciju.
Izuzetno su mi zanimljivi ovi pusaci sto se gicaju i koprcaju pozivajuci se na svoje ljudsko pravo i slobodu da ugrozavaju tudje ljudsko pravo i slobodu. Niko njima ne ugrozava slobodu da truju sebe, samo da truju druge.
Urnebesno su mi smesne njihove zamene teza, poredjenja koja nemaju veze sa logikom i kvaziargumenti. Slucajno sam pre par dana na jednoj tv zakacila jednu tres VIP licnost kako peni jer je njena sloboda ugrozena, a onda se u program ukljucila jedna njena dobra prijateljica, nepusac, dzez pevacica, izmedju ostalog i po klubovima i rekla kako je ona eto od tih nestetnih i nadasve po druge zdravih cigara dobila rak grla, na sta je ova izjavila, parafraziram: pa eto, nadam se da si dobro, eto nek ukinu uzivo muziku po klubovima. Ja sam pala od smeha.
Izuzetno se uzasnem kad cujem "argumente" kojima opravdavaju svoje pusenje pred drugima, hajde ako ih bas zabole za kolege, prijatelje, slucajne delioce zatvorenog prostora, ali koliko te ljude nije briga ni za najblizu porodicu, uzasava me.
Izuzetno me razbesni kad cujem "argumente" kojima opravdavaju sebe jer decenijama puse pred svojom decom i zasto ne uce svoju decu da je pusenje stetno i lose.
Izuzetno bih volela da se ovaj zakon najstroze primenjuje, jer je dosta bilo pusackog terora. Pusacki argumenti su argumenti zavisnika od heroina, sto ne cudi, jer je pusenje bolest zavisnosti isto koliko i bilo koja druga, to sto je legalna i decenijama bila drustveno prihvacena i pozeljna ne menja cinjenicu da je to bolest.
Izuzetno se nadam da ce to nesto promeniti.
Licno iskustvo. Moj otac je pusio gotovo celi svoj zivot, srecno tvrdeci da su cigarete zdrave i ni malo stetne, da su istrazivanja podmetnuta, placena i lazna, i da je siguran da cigarete nikada nikog nisu ubile. Umro je od istih tih cigareta. Umro je ne docekavsi ni da mu deca pozavrsavaju fakultete, a kamoli unuke koje je zeleo vise od svega na svetu. Umro je sa cigaretom u ruci. Da li je on zbog toga bio srecan ja ne znam. Znam da sam ja izgubila osobu koju sam volela najvise na svetu, jedinu na koju sam mogla da se oslonim, jedinu za koju sam sigurna da je mene bezuslovno volela, najvecu podrsku i osobu koja mi je najvise na svetu znacila. Ne znam da li bi on bio srecniji, znam da bih ja dala mnogo toga da je on umesto cigara izabrao zivot i porodicu i poziveo jos par decenija sa nama. Ako i malo volite svoju decu razmislite nekoliko puta pre nego sto upalite sledecu cigaru.
Od Toze sam naucila da jos uvek umem da volim mnogo i bezuslovno, i kad me nervira jer poludi kad god se spremam za izlazak iz kuce, pa krene da mi skace po nogama, nogavicama, patikama i pertlama i na kraju zamalo zakasnim zbog njega, i kad izgrebe tek kupljenu stolicu, i kad me ogrebe po licu i napravi scarface od mene, i kad me budi sapicama i brcima ujutru u 6 da se igramo, a ja sam legla u 2 i ceka me naporan dan i spavala bih jos malo, uvek i bez obzira na bilo sta.
Od Toze sam naucila da cu biti roditelj kao i svi drugi koje sad toliko prezirem, volecu svoje dete preko svake mere, brinucu se uzasno za njega, nedostajace mi kad nismo zajedno, prvo cu zadovoljavati njegove potrebe pa svoje, smaracu svoje prijatelje pricama o njemu, mislicu da je bas moje dete posebno, najpametije, najsladje i jedino i prvo na svetu uradilo nesto sto rade sve bebe, jedino u sta se jos uvek kunem je da necu postavljati slike svog deteta na mrezu dok ne postane dovoljno odraslo da samo odluci hoce li ili nece to da ucini. Naucila sam da je tesko vaspitati i imati uvek strpljenja i za macku, a kamoli za dete.
Od Toze sam naucila da jos uvek nisam spremna da toliko volim nekog kao sto se voli sopstveno dete. A mozda nikad necu ni biti. Nisu ni deca za svakoga.
Pretpostavljam da Toza mene ne voli bezuslovno, ali naucila sam da dokle god ga redovno hranim, cistim mu pesak, mazim ga i igram se sa njim, Toza ce uvek biti tu za mene, i u najtezim trenucima kad nikog drugog nema, olizace mi celu saku da mi kaze da me voli, a onda ce staviti sapice i glavicu na moj dlan, da mi kaze da nisam sama i da se ne bojim. Toza se razlikuje od ostalih muskaraca koje znam.
Toza je macak, on je samostalan, tvrdoglav, spretan, nezavistan, slobodan i verovatno mi nece biti veran, al ja to i onako nikad ni od jednog odnosa nisam trazila. Zbog toga vise volim macke, macke ne zavise od vas, ne moraju da vas vole, a vole, kucici su zavisni i zbog toga vole i verni su. A da, macke zahtevaju i mnogo manje brige.
Toza je beba, blentava, smesna, razigrana pufnica koja suvise brzo raste.
Kad imam vremena nemam novca, kad imam novca nemam vremena. Tako nekako je i sa ovim blogom, kad imam ideju nemam vremena , kad imam vremena nemam ideja.
Radim kao crnac. Tj. crnkinja. Kad bih jos imala bar prosecnu zaradu u Srbiji bila bih mnogo srecnija. Al bar vise nisam ni na pola minimalca. Konacno. Srecom volim svoj posao i to cini celu stvar sasvim u redu. Uglavnom.
Zavrsio se Sexigrad serijal. I iskreno mi je zao. To mi je bio cist guilty pleasure. Sto sam starija sve vise cenim cist neobavezni sex. Da, i rado ga se secam. Valjda, sto je nesto redje to se vise ceni.
Imam i novu veliku ljubav. Tacnije, on je mali kao pufnica al je nasa ljubav veeelika. Toza me je naucio svasta nesto, izmedju ostalog da ce verovatno biti jos mnogo nikad ne reci nikad u mom zivotu.
Stan je jos malo pa lep.
A ja cu mozda opet jednom napisati i nesto pametno. A mozda i ne.
Htela sam da pisem svasta nesto. A onda sam se iznervirala. Zasto, o, zasto pametna, izuzetno obrazovana i kreativna zena ima potrebu da kao svoje najvece dostignuce i najveci uspeh u zivotu pomene u svojoj poslovno/autorskoj biografiji da je udata i majka nejakog deteta? Ako ikada budem lakirala nokte na nogama ili budem smatrala da je moje dete i cinjenica da imam muza moj najveci zivotni uspeh molim vas pucajte mi u glavu, bojim se da samar tu ne bi bio dovoljan.
A sad ponovo vracam svoj fokus na sebe, bavljenje drugim ljudima je depresivno, dosadno i zamorno. I pogubno za zivce.
A kad vec istresam negativnu energiju iz sebe: hejt za agresivno reklamiranje gluposti, narocito u profesijama kojima se ja bavim, milion puta hejt. Agresivna reklama je danas sve.
Sad mogu mirna na rodjendansku zurku.
Odlucila da se vrati. Dobro je dok ima gde i kome. Da li?
dosao je kraj druzenja ovde. nema vise smisla. mnogo sam zavolela ovaj moj kutak jer sam ga tako pazljivo pravila da lici na mene i da se tu osecam kao kod kuce. na neke svoje tekstove sam izuzetno ponosna, neke bih najradije obrisala, al nek ostane sve kako je i bilo. druzimo se na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme, pod nekim drugim imenom. nadam se da ce kraj jedne blogerske ere znaciti i pekretnicu i u rl, videcemo tek. u svakom slucaju, aj cao.
svako ima svoje demone. i ako se ti ne boris protiv svojih ja nemam ni jedan razlog da ne pustim svoje da rade sta im je volja. ako ti ne odrzis svoje obecanje zasto i ja ne bih prekrsila svoje.
i tako mi se slomi srce jednom, pa drugi put, pa treci...
stvarno ne mogu vise.
razmatram to samoubistvo.
ili neki nestanak bez traga.
dosta mi je svega.
ne pronalazim razlog da se probudim i ustanem.
muka mi je.
jesam li vec rekla da ne mogu vise.
zao mi je.
osecam se sve jadnije i jadnije.
mucnina
nisam odavno, no sad mi se nesto skupilo:
da ne idem dalje, vise je nego dovoljno
taman sam se ponadala boljem...
mrzim sto moram da jedem govna zbog toga sto nekome dugujem nesto
mrzim sto moram da jedem sopstvena govna
generalni hejt za mene
i moje izbore i odluke
"The only mistake there is, is a mistake you don't learn from", Joel Kramer
Najvise me to nervira kod sebe, sto se s godinama ne menjam, istu pricu vrtim i pre tri, i pre sedam i pre deset godina. sa manjim varijacijama. sa nekim novim desavanjima. al istu pricu vrtim i prevrcem i ponavljam godinama i godinama i godinama, na potpuno isti nacin, jedva da red reci menjam. strahota jedna. prvi uvid u ovu katastrofalnu cinjenicu dozivela sam kada sam slucajno naletela na pesmu koja je o meni napisana pre tacno deset godina. apsolutno lici na mene danas kao sto je licila i tad. nisam se promenila ni za dlaku. nigde napretka, nigde transformacija, nigde poboljsanje, nista, ista ja ja. drugi put me klepilo po licu kad me prepalo neko proslo online poznanstvo. pa sam pocela nesto da razmisljam o tim svojim online poznanstvima i skontala da posle nekoliko godina opet vrtim i prevrcem iste price, posle dosta godina jos uvek sam na mestu na kom sam bila, ni korak nisam mrdnula napred, ukopana u istoj tacki. zgrozila sam se kad sam uporedila neke svoje mailove od pre xy godina i danas. kako je moguce da se godinama desavaju razlicite stvari, da nekako sve vreme imam utisak da nesto radim i da idem napred, a da se u stvari ne menjam uopste? pa vreme je, krajnje je vreme...
septembar 2011
jul 2011
jun 2011
maj 2011
mart 2011
januar 2011
decembar 2010
novembar 2010
septembar 2010
jul 2009
jun 2009
maj 2009
mart 2009
februar 2009
januar 2009
decembar 2008
novembar 2008
oktobar 2008
septembar 2008
avgust 2008
jul 2008
jun 2008
maj 2008
april 2008
mart 2008
februar 2008
decembar 2007
novembar 2007
oktobar 2007
septembar 2007
avgust 2007
april 2007
mart 2007
februar 2007